| Home | Contact

---

Konfesionalna verska nastava uvedena je u srbijanski javni školski sistem (ali ne i u crnogorske škole),1 kao viševerski fakultativni predmet, vladinom uredbom objavljenom 27. jula 2001. godine. Takvoj odluci prethodila je nepotpuna javna rasprava koja je trajala od novembra 2000. do jula 2001. Većina relevantnih aktera učestvovala je u toj raspravi: državne i religijske institucije (republička i federalna ministarstva, crkveni sinodi, itd.); političke ličnosti, religijski predstavnici, teolozi, katehete; nastavnici u državnim školama, univerzitetski profesori, sociolozi, psiholozi, pedagozi i drugi prosvetni radnici; predstavnici nevladinih organizacija, aktivisti za ljudska prava, kao i razni drugi pojedinci, uključujući pisce, akademike i druge javne ličnosti. Neki od njihovih argumenata, kao i njihova retorika, biće analizirani u posebnom odeljku ovoga rada.

Posle četiri godine moguće je proceniti ne samo pretpostavke odluke srbijanske vlade da se uvede veronauka, već i njene posledice koje se tiču prvih iskustava u osnovnim i srednjim školama, kao i opštijeg odnosa crkva-država (religijska prava i slobode). Uvođenje verske nastave u Srbiji postalo je i svojevrstan lakmus test za docniji zakon o verskim organizacijama, kao i novu društvenu i političku ulogu religijskih zajednica (posebno Pravoslavne crkve) u Srbiji danas.

Religijski kontekst

Posebna karakteristika društva u kome živimo jeste da se u poslednjih pedeset godina odnos prema religiji menjao od jedne do druge krajnosti: od prihvatanja do odbacivanja, i potom ponovnog oživljavanja u svim društvenim porama. Te ekstremne pozicije – od favorizovanja do marginalizovanja – bile su, istovremeno, i noseći potencijal za ideologije koje su ih podržavale. Naravno, promene u sferi odnosa prema religiji bile su povezane ne samo s verskim, već i s obrazovnim i političkim sistemom. Početkom devedesetih religijske aktivnosti su obnovljene, ali pre govora o religiji krenulo se s procesom stigmatizacije verskih sekti, koje su viđene kao pretnja nacionalnom jedinstvu. Pre uvođenja veronauke, dakle, po školama su organizovana brojna predavanja na temu „sekte“. Brojne studije nastale na osnovu istraživanja sprovedenih među odraslima i mladima, kao i popis stanovništva 1991. i 2002. godine, ukazuju na revitalizaciju religije i proces desekuralizacije (Đorđević, 1984; 1994; Blagojević, 1995; 2002; 2003; Blagojević i Đorđević, 1999; Kuburić, 1995; 1996; 1997; 1999; Jerotić, 2002; Kuburić i Stojković, 2004).

Klasifikacija verskih zajednica u Srbiji podrazumeva tri hijerarhijski bitna nivoa verskog organizovanja. Prvi nivo čini dominantna, domaća, nacionalna Srpska pravoslavna crkva, koja nastoji da pravoslavlje postane državna religija. Drugi nivo predstavljaju tradicionalno prisutne crkve i verske zajednice s nacionalnim karakteristikama, u treći nivo smeštene su ostale verske organizacije koje se određuju kao male verske zajednice, verska udruženja, ili sekte. Stav prema sektama, pogotovo u medijima i predavanjima organizovanim u školama i na fakultetima u proteklih deset godina, ima prilično jaku negativnu konotaciju, što je za posledicu imalo čak i individualne činove nasilja (Bjelajac, 2005; Kuburić, 2005b).

Glavne veroispovesti u Srbiji i Crnoj Gori

Veroispovest	Srbija i Crna Gora (uključujući Kosovo)		Srbija i Crna Gora (bez Kosova)
Pravoslavna	68%	83%
Rimokatolička	5%	5%
Protestantska	2%	2%
Islamska	20%	5%
Ostale	5%	5%

(Popis stanovništva nije sproveden na celoj teritoriji Srbije i Crne Gore pa su neki podaci u Tabeli 1navedeni prema proceni.)

U Srbiji i Crnoj Gori danas uočavamo tri glavne verske tradicije: Srpska pravoslavna crkva (rasprostranjena na čitavoj teritoriji), Rimokatolička crkva (najrasprostranjenija u severnom delu države i Islamska zajednica (koncentrisana u južnom delu). Verska kompleksnost regiona dodatno je obogaćena prisustvom protestantizma, koji je u blagom porastu. Srpska pravoslavna crkva je, treba na to podsetiti, imala značajan uticaj na srpsku i crnogorsku istoriju i stvaranje nacionalnog identiteta.

Prema popisu stanovništva 2002. godine (koji nije obuhvatio Kosovo i Metohiju), u Srbiji živi 83% stanovništva srpske nacionalnosti. Što se tiče verske pripadnosti, skoro 85% stanovništva se izjašnjava da su pravoslavne veroispovesti. Katolici, druga po veličina verska zajednica u Srbiji, čine 5,48% stanovništva. Procenat muslimana u Srbiji je 3,20%, što znači da je islamska veroispovest po brojnosti na trećem mestu, što se odnosi samo na Centralnu Srbiju i Vojvodinu. Judaizam je kao veroispovest prisutna kod 785 stanovnika (0,01%), dok izvori iz Jevrejske zajednice kažu da ih ima oko 3.000 (Šalom, 2003).

Dalje, prema popisu iz 2002, broj verskih zajednica (izvor je neobrađeni materijal), kreće se oko 68; polovina od njih su protestantske, i one čine 2% populacije. Postoji, zatim, deset verskih grupa koje su svrstane u kategoriju sledbenika proorijentalnih kultova, što ukupno čini oko 0,01% stanovništva. Samo 0,53% građana izjasnilo se da nije vernik, a ostaje 1,83% stanovništva nepoznate religijske pripadnosti i 2,63% koji su odbili da se izjasne o veroispovesti, prema članu 43 Ustava SRJ.

Koliko su religiozni građani Srbije i kako ispoljavaju svoju religioznost? Ne postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje. Standardna sociološka proučavanja koriste indikatore religioznosti s unapred određenim modalitetima, između kojih ispitanici biraju jedan. U proteklih 60 godina, brojna su bila istraživanja vezana za promene u religioznosti. Godine 1999. Institut za sociološka istraživanja u Beogradu (Radisavljevic-Ćiparizović, 2002: 223) utvrdilo je sledeće: 26,6% ispitanika pripadaju ubeđenim vernicima – oni veruju u sve što njihova religija uči; 32,7% ispitanika je verujuće, ali ne prihvata sve što uči njihova religija. Neodlučni čine 14,5%, ravnodušni 6,8%; narednih 17,6% nisu religiozni, ali nemaju ništa protiv religije. Konačno, oni koji ne veruju i protiv su religije čine 1,4% stanovništva.

Na osnovu ovoga zaključujemo da većina (jedna trećina) ispitanika pripada verujućima, onima koji selektivno prihvataju učenja svoje religije. Zajedno s ubeđenim vernicima u Srbiji, on čine 60% populacije (Radisavljević-Ćiparizović, 2002). Ovo potvrđuju i druga istraživanja sprovedena na teritoriji Srbije; u njima su naročito detaljno prikazane promene u stepenu religioznosti građana Srbije i broj članova pojedinih verskih zajednica (Kuburić, 2002; 2003; 2005a, 2005b).

Rezultati istraživanja izvedenog pod nazivom „Sociološki aspekt multikulturizma i regionalizacije i njihov uticaj na razvoj AP Vojvodine i Republike Srbije“, sprovedenog na uzorku od 1.235 građana Vojvodine, pokazuju da je građane Vojvodine moguće podeliti u dve grupe: religiozne i nereligiozne.

U prvoj grupi, nalaze se svi religiozni iako njihova religioznost ima različite forme – kreće se, navodimo kao primer stanje u dominantnoj, pravoslavnoj veroispovesti, od kritičkog odnosa prema crkvi, tj. vere bez prihvatanja svega što crkva uči (22%), preko „tradicionalnih vernika“, onih koji iskazuju svoju veru održavajući tradicionalne običaje pre nego teološka učenja (17%), do dogmatskih vernika ,koji prihvataju sve što njihova religija uči (15%). Konačno, određen broj vernika veruje u Boga bez pripadnosti određenoj crkvi ili veroispovesti (7%).

U grupi nereligioznih 18% je onih koji ne veruju ali održavaju versku tradiciju i običaje svoje nacionalne religije, više iz komformizma nego religioznosti. Oni koji ne veruju a prihvataju religijsku pripadnost drugih čine 11%; oni koji nisu zainteresovani za religiju čine 3%, a oni koji su protiv bilo kakve religije – 1%.

Da rezimiramo: 61% ispitanika su religiozni; jedna trećina ispitanika nije religiozna, ali sebe smatraju tolerantnima prema onima koji jesu, i čak im se pridružuju u verskim obredima, mada im ne pridaju nikakvu religijsku važnost. Oni koji nisu sigurni da li su religiozni ili nisu čine 6%, dok je procenat onih koji su protiv svih religija skoro nevažan – manje od 1% ispitanika (Kuburić i Stojković, 2004).

Religioznost se razvija u procesu socijalizacije, zasnovanom na uticaju društvenog okruženja, a realizuje prvenstveno kroz porodicu, koja svojim potomcima selektivno prenosi sopstveni sistem vrednosti. Međutim, treba naglasiti da religioznost, kao i njeno odsustvo, nije uvek posledica ličnoga izbora, zasnovanog na ličnim motivacijama, niti pak pasivno potčinjavanje uticaju društva. Prema istraživanjima (Ćimić, 1984; Kuburić, 1995; 1996) religioznost je prvenstveno proizvod izbora porodice, koji se reprodukuje iz generacije u generaciju. U religijskoj socijalizaciji porodica ima snažniji uticaj od škole: kad je o religijskim shvatanjima i vrednostima reč, učenici su naklonjeniji usklađivanju sa željama roditelja nego s ubeđenjima svojih školskih prijatelja. S druge strane, religiozne porodice koje, tokom prenošenja religijskih vrednosti, zaborave emotivnu komponentu ličnosti deteta pa propuste da religiju povežu sa zadovoljavanjem potreba deteta – otvaraju vrata za odbacivanje religije.

Modeli i glavni akteri

Godine 2001, Srbija se opredelila za konfesionalni, podvojeni, višekonfesionalni model verske nastave koju u javnim školama može izvoditi sedam “tradicionalnih” ili “istorijskih” verskih zajednica: Srpska pravoslavna crkva (SPC), Rimokatolička crkva, Islamska zajednica, Jevrejska zajednica, Slovačka evangelička crkva, Hrišćanska reformatska crkva i Evangelička hrišćanskla crkva u Srbiji-Vojvodini. Verska nastava je najpre ponuđena kao fakultativni predmet u prvim razredima osnovne i srednje škole, s mogućnošću da se kao alternativa odabere građansko vaspitanje ili nijedan od ta dva predmeta. Međutim, školske 2002-2003. godine, nova uredba je učinila obaveznim izbor jednog od ta dva predmeta. Ova odluka je potkrepljena podacima o neočekivano malom interesovanju učenika za oba predmeta, a posebno versku nastavu (Gredelj 2001–2002). Bez obzira na tu argumentaciju, bilo bi korisno ispitati prednosti i manjkavosti ovog modela u širem kontekstu verskog pluralizma, religijskih sloboda, prosvetne politike i odnosa crkva-država u Srbiji. Drugim rečima, koja su politička, pravna i obrazovna ograničenja tog modela?

Navedimo neka od posebno akutnih pitanja postavljenih još tokom rasprave koja je prethodila vladinoj odluci: Ko su zvanični partneri u odnosima crkve i države? Koje verske zajednoice i koje države (federacija ili republike)? Koja ustavna rešenja se mogu očekivati u bliskoj budućnosti? Da li će novi, dugo očekivani zakon o verskim organizacijama biti donesen na nivou zajednice Srbija i Crna Gora ili samo na republičkom nivou (samo Srbija)?

Druga grupa pitanja odnosila se na arbitrarni izbor samo sedam verskih zajednica kojima je dozvoljeno da predaju veronauku u javnim školama. Kriterijumi tog izbora zasnivali su se na ustavu i zakonima Kraljevine Jugoslavije iz perioda pre Drugog svetskog rata. Ali da li isti kriterijumi mogu da se primenjuju i danas, u 21. veku, u jednoj modernoj sekularnoj republici koja priznaje pravnu distinkciju između crkve i države? Da li je to način na koji će biti regulisan status tih religijskih zajednica u predstojećem zakonu? Ako jeste, da li to znači da se Srbija, poput Rusije, opredelila za model tzv. “istorijski priznatih verskih zajednica”? I još važnije, da li su ostale verske zajednice u Srbiji još uvek jednake pred zakonom? Šta bi Ustavni sud Republike Srbije o tome rekao?2

Svesne potencijalnih problema, neke organizacije s iskustvom u oblasti akademskih studija religije, kao što je Centra za istraživanja religije (CIREL) Beogradske otvorene škole3, pokušale su da posreduju u tom procesu. Godine 2000, CIREL je već bio započeo sa svojim multidisciplinarnim obrazovnim programom Studije religije čiji je cilj bio da se pripreme studenti – budući predavači u srednjim školama i na universzitetima u Srbiji – da sistematski izučavaju (a potom i predaju) religiju iz različitih teorijskih i metodoloških perspektiva. U docnijoj fazi bi ovaj program pripremao profesore u srednjim školama i na univerzitetu da predaju kurseve kao što su: Istorija religija, Religija i kultura ili Uvod u studije religije. Sam program je bio nekonfesionalan i multidisciplinaran, utemeljen na nekolika teorijska i metodološka principa:

– Akademsko neteološko proučavanje religije ne povlači nužno pripadnost studenata, predavača i istraživača bilo kojoj religijskoj zajednici ili denominaciji.

– Takav pristup religiji podrazumeva osetljivost za religijski pluralizam.

– Metode izučavanja religija su komparativne. U ovom programu studentima se pruža mogućnost ne samo da nešto nauče o različitim teorijskim modelima i metodima proučavanja religije, već i da izučavaju svetske religije u njihovim različitim istorijskim, kulturnim i društvenim kontekstima i aspektima.

Otuda, da bi se stekao potpun uvid u različite aspekte religijskih fenomena, ovaj program je trebalo da osposobi studente da pristupe religijama iz bar tri različite perspektive: 1) istorijska – proučavanje konkretnih, istorijski utemeljenih religijskih tradicija; 2) teorijska – filozofski, sociološki, psihološki, antropološki, geografski i drugi pristupi religijskim temama i problemima; 3) komparativna – uporedno izučavanje bar dve religije zastupljene u ovom programu.

Primena ovog modela u javnom školskom sistemu bi, prema njegovim pobornicima, imala višestruke prednosti. Sam program je osmišljen kao nekonfesionalno proučavanje religija, otvoreno za učenike i studente svih denominacija, kulturnih i etničkih pripadnosti. Oni bi proučavali religije, umesto da samo prime konfesionalni katehizis, koji je ionako dostupan pri njihovim verskim zajednicama. Program CIREL bi stoga prevazilazio standardni katehizis i omogućio pluralistički i komparativni pristup svetskim religijama, uključujući tu i religije Balkana, s idejom da bi takav program bio najprimereniji za višekonfesionalno društvo koje je prošlo kroz čitav niz međuetničkih konflikata i ratova u svojoj najskorijoj prošlosti.

Pa ipak, uprkos predlogu CIREL i prvim pozitivnim reakcijama Ministarstva prosvete, Vlada Srbije se opredelila za konfesionalni, višedenominacionalni model religijskog obrazovanja. Razlozi za donošenje takve vladine odluke su bili, pre svega, politički i pragmatični. Odluku je doneo dr Zoran Đinđic, premijer Srbije, koji se konsultovao samo sa religijskim predstavnicima, dok je Ministarstvo prosvete (glavna institucija zadužena za obrazovanje) bilo potpuno zaobiđeno u procesu donošenja odluka. Ministarstvo vera – koje se, od samog početka, bezrezervno stavilo na stranu verskih zajednica (a posebno SPC) u naporu da promoviše konfesionalni model – bilo je zadovoljno premijerovom odlukom, doprinoseći tako neobičnom raskolu unutar same vlade. Štaviše, bivši potpredsednik Vlade Srbije, gospodin Čedomir Jovanović, priznao je da je sama odluka bila sasvim pragmatična po svom karakteru, proizišavši iz vladinog napora da se udovolji SPC nakon isporučivanja Miloševića Haškom tribunalu!4

Bez obzira na političko-pragmatički karakter celog procesa, neki autori zastupaju gledište da je

(…) paralelno uvođenje veronauke i građanskog vaspitanja u okviru reforme obrazovanja 2001. godine posmatrano... kao politička strategija kojom se tadašnja vlast zahvaljivala SPC, pravila „simbolički otklon“ od ideološkog nasleđa prethodnog režima i nastojala da osigura podršku biračkog tela istovremenim pozivanjem na set „tradicionalnih“ vrednosti, i potvrđivanjem moderne, demokratske, pro-evropske orijentacije. (Baćević, 2004: 1).

U svakom slučaju, kada je dogovor oko verske nastave postao zvaničan jula 2001. (s objavljivanjem spomenute Uredbe), dva zamenika ministra obrazovanja su ponudila svoje ostavke. Štaviše, niko nije bio u stanju da predvidi da li će dovoljno kateheta biti spremno za početak nove školske godine septembra 2001., da li će vlada biti u stanju da pronađe dodatna sredstva za njihove plate (to nije bilo moguće prema prethodno usvojenom budžetu), ili da li će ti nastavnici imati dovoljno iskustva i obuke da izvode takvu nastavu u javnim školama.

Argumenti i retorika

Glavni lobista za uvođenje konfesionalne verske nastave bila je SPC, većinska religijska institucija koja je pritiskala vladu da donese ishitrenu odluku. Jasno je, s druge strane, da je vlada zauzvrat očekivala brzu i laku političku dobit, osobito s obzirom na uticaj i kredibilitet Srpske crkve u društvu.

Još u novembru 2000. (odmah nakon pada Miloševića), crkva je istupila na javnu scenu sa svojim zahtevom da se konfesionalna verska nastava uvede u javne škole. Ubrzo nakon toga, SPC je izrazila spremnost da bude jednak partner s državom u obrazovnom procesu. Štaviše, Kancelarija za veronauku Srpske patrijaršije najavila je da bi “država morala da zaštiti svoju bit i naciju, i u tom cilju bi morala pravoslavlje da proglasi državnom religijom, odnosno, naša država treba da se verifikuje kao pravoslavna država” (Brkić, 2000: 8). Druge religije i denominacije bi imale pravo da postoje, ali ne u istom rangu s pravoslavljem, i bile bi registrovane jedino ako, po proceni Srpske crkve, “ne bi bile satanističke” (Brkić, 2000: 8).

Od 5. oktobra 2000. SPC je uspostavila diurektan kontakt s relevantnim državnim institucijama i telima, istodobno odbacujući i osuđujući organizacije civilnog društva i njihove inicijative da se organizuje opsežna javna rasprava o religijskom obrazovanju. U svom službenom saopštenju za štampu, objavljenom 24. novembra 2000., Srpska crkva je reagovala na izjavu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji da je inicijativa SPC i predsednika SRJ Vojislava Koštunice da se verska nastava uvede u javne škole “ozbiljno narušavanje principa sekularne države.”5 U crkvenoj reakciji na tu izjavu ispoljava se njen arhaični, antimoderni jezik: ona ocenjuje argumente nevladinih organizacija kao “strah Satane i svih njegovih sledbenika za proteklih šest decenija – manifestovan na svakom mestu pod nebom zemlje koja je samo po imenu predstavljala ono što obuhvata pojam Srbije u sveobuhvatnom smislu te reči.”6

Kao što se iz prethodnog primera vidi, argumenti i retorika korišćeni u ovoj raspravi odražavaju jednu vrlo usijanu atmosferu u javnosti i oštru podelu na dva tabora – za i protiv. Među pobornicima veronauke nalaze se različiti religijski i crkveni predstavnici, konzervativni političari, neki pisci i druge javne ličnosti.7 Oni su obično ukazivali na represiju nad verskim institucijama pod komunizmom, pozitivna iskustva drugih zemalja, obrazovni i moralni značaj veronauke, novu ulogu religije u postkomunizmu, itd.

Najjači glasovi među protivnicima veronauke čuli su se od strane predstavnika NVO i aktivista za ljudska prava koji su se žalili na povredu pravne distinkcije između verskih zajednica i države, diskriminaciju manjinskih religijskih zajednica, opasnosti od desekularizacije i klerikalizacije, itd.

Razni stručnjaci (pravnici, sociolozi, psiholozi, pedagozi) često su zauzimali nekakvu “srednju poziciju”, pokušavajući da procene prednosti i mane takvog obrazovanja, uključujući pravne, psihološke, pedagoške, metodološke i logističke aspekte. Analiza argumenata i retorike korišćene u debati razotkriva izvestan stepen pojednostavljivanja, redukcionizma, pseudoargumentacije i politizacije čitavog procesa. S druge strane, gledišta kao što su: “Komunisti su zabranjivali veronauku, vratimo se na stanje iz 1945.” su potpuno zapostavljala razliku između komunističkog ateizma i moderne sekularizacije i ignorisala nepovratnost izvesnih istorijskih procesa. I opet, argumenti poput: “Religija je samo privatna stvar, ona ne bi trebalo da ima mesta u javnoj sferi” suprotna su primerima drugih demokratskih i sekularnih država koje imaju versku nastavu u javnim školama (Vukomanović, 2002: 318-319).

Ovde bismo grupisali i kratko prokomentarisali neke od češće korišćenih argumenata za i protiv predloženog modela verske nastave.

Argumenti za

1. Nije reč o uvođenju već vraćanju verske nastave u javni školski sistem. Ovaj argument su često navodili predstavnici SPC koji su se žalili na komunističku odluku da se veronauka izbaci iz javnih škola ubrzo nakon Drugog svetskog rata. Pristalice te teze su po pravilu ignorisale činjenicu da okolnosti iz 2001. godine nisu bile iste kao pre Drugog svetskog rata.

2. Verska nastava je jedno od fundamentalnih ljudskih prava. Ovaj argument crkvenih predstavnika se temeljio na nerazumevanju. Sloboda religije je doista fundamentalno ljudsko pravo. Ono povlači slobodu verske nastave i obrazovanja unutar verskih zajednica, ali ne nužno u javnom školskom sistemu. Veronauka je bila dozvoljena pri religijskim zajednicama čak i za vreme Miloševića.

3. Pozitivno iskustvo drugih evropskih zemalja (Nemačka, Austrija, Norveška, itd.) koje imaju verunauku govori u prilog iste prakse u Srbiji. Ti primeri su onda često spominjani. Po pravilu, različite istorijske i ustavne tradicije tih evropskih zemalja nisu ozbiljnije razmatrane.

4. Veronauka će imati moralni značaj; ona će “izgrađivati bolje ličnosti.” Opet, sveštenstvo SPC je često ukazivalo na taj aspekt. Predstavnici Kancelarije za veronauku Srpske patrijaršije navodili su, bez daljeg obrazlaganja, “smanjenje maloletničke delikvencije za 80% i abortusa za 50% u Republici Srpskoj” gde je veronauka još ranije bila uvedena (Brkić, 2000: 8).8

5. Veronauka u javnim školama izražava novu, pozitivnu ulogu religija u postkomunističkom periodu. Ovaj argument nije zastupala samo SPC, nego i Ministarstvo vera. On je često korišten i u drugim Centralno-istočnoevropskim zemljama tokom njihove debate o verskom obrazovanju.

6. Ima dovoljno nastavnika za model konfesionalne vereonauke. Ovo je delimično bilo tačno kada je reč o brojkama, ali kvalitet obrazovanja tih nastavnika je retko bio predmet rasprave. U stvari, ti nastavnici su obrazovani na Bogoslovskom fakultetu SPC, koji nije pripadao univerzitetskom sistemu još od Drugog svetskog rata. Njihovi programi i nastavni metodi značajno se razlikuju od obuke drugih profesora koji su diplomirali na državnim univerzitetima.

Argumenti protiv

1. Verska nastava u javnim školama predstavlja povredu ustava i utiče na odnose crkve i države u Srbiji. Ovaj prigovor su često upućivali predstavnici NVO, od kojih su dve organizacije (Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava i FORUM IURIS) svoje prigovore podnele Ustavnom sudu Srbije.9

2. Veronauka narušava ljudska prava i prava deteta u pogledu slobode religije. Zanimljivo je da je Jugoslovenski centar za prava deteta, beogradska nevladina organizacija, prva uputila taj prigovor i time uopšte pokrenula javnu raspravu o verskoj nastavi.10

3. Postoje pozitivni primeri zemalja koje nemaju versku nastavu u javnim školama. Opet, istorijske i ustavne tradicije tih zemalja (poput SAD ili Francuske) su retko ozbiljnije razmatrane.11

4. Verska nastava u školama će samo izazvati psihološke probleme među učenicima. Ti problemi, koje su obično spominjali psiholozi i pedagozi, odnose se kako na razvojnu psihologiju, tako i na pitanja identiteta. Na primer, da li će deca u osnovnoj školi biti u stanju da shvate tako složene teološke pojmove kao što su Sveta Trojica? Kako se njihova segregacija u različita odeljenja odražava na njihov identitet (npr. podele po veroispovesti ili grupe vernika i neverujućih)?

5. Za ovaj projekat nema dovoljno sredstava. Ovo je bio jedan ozbiljan prigovor, jer već usvojeni republički budžet nije dopuštao tako velike projekte. Prema tvrđenju ministra prosvete, to bi sve koštalo oko milion i po eura.

6. Manjinska prava i slobode će biti povređena uvođenjem monokonfesionalne ili obavezne veronauke. I ovaj prigovor je uputio Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava — najpre u štampi, a onda i pred Ustavnim sudom Srbije. Ranije u raspravi su i neki sociolozi bili zabrinuti oko toga (Vukomanović 2001: 11). Taj prigovor je izgubio svoju relevantnost kada je drukčiji model verske nastave (višekonfesionalna i fakultativna nastava) bio, najzad, usvojen.

Zakonodavstvo

U ovom odeljku ćemo se pozabaviti postepenim promenama zakonodavstva nakon donošenja vladine Uredbe o organizovanju i ostvarivanju verske nastave i nastave alternativnog predmeta u osnovnoj i srednjoj školi iz jula 2001.12 Ova uredba je odredila neke bitne elemente budućih odnosa između države i verskih zajednica pre nego što je ikakav zakon o verskim organizacijama, ili pak novi ustav Srbije, bio čak i pripremljen.13

Određene promene su se ticale i republičkih zakona o osnovnim i srednjim školama.14 Zakon o promenama i dopunama zakona o srednjoj školi (2002) ima pet članova koji se odnose na versku nastavu (čl. 3, 4, 6, 10 i 11). Član 3 precizira da program verske nastave usvajaju Ministarstvo prosvete i Ministarstvo vera, na predlog tradicionalnih verskih zajednica definisanih vladinom Uredbom. Posebna vladina komisija koordinira te predloge, kao i predloge udžbenika. Udžbenike predlažu tradicionalne crkve i verske zajednice, a odobrava Ministarstvo prosvete (član 4). U članu 6, verska nastava i alternativni predmet se definišu kao fakultativni, dok član 10 ističe da će ocene za te predmete biti opisne, a ne numeričke. Najzad, član 11 precizira da će obuku kateheta odrediti Ministarstvo prosvete na predlog Ministarstva vera i tradicionalnih crkava i verskih zajednica.

Odluka da se verska nastava uvede u srbijanske škole osporavana je pred Ustavnim sudom Republike Srbije 24. juna 2003. godine. Ova ustavna rasprava bila je neka vrsta sinteze celokupne debate koja je usledila nakon vladine odluke iz jula 2001. Procenu ustavnosti vladine Uredbe zahtevale su sledeće organizacije: Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava, udruženje građana Forum Iuris iz Novog Sada, kao i jedan beogradski advokat. Prema njima, sporna Uredba nije bila u skladu s Ustavom Savezne Republike Jugoslavije i međunarodnim konvencijama, zato što stavlja građane, nacionalne manjine i verske zajednice u nejednak položaj, dozvoljavajući versku nastavu samo za ‘tradicionalne’ religijske zajednice. Zbog toga obrazovanje u osnovnim i srednjim školama nije svima dosupno pod istim uslovima (Popović i Vitorović-Umićević 2003: 1). Drugi prigovor odnosio se na Ustav Republike Srbije (čl. 41, paragraf 2): jedino verske zajednice mogu osnivati verske škole, dok država ne može da se bavi verskom nastavom. Treći prigovor je osporavao pravo verskih zajednica da obavljaju svoju misiju u školama i vode pastoralnu brigu o školskoj deci. Religijskim zajednicama je dozvoljeno da regrutuju vernike, ali ne u državnim školama. Najzad, postoji problem i s opisnim ocenjivanjem, jer važeći Zakon o srednjoj školi nije dopuštao takav način ocenjivanja.

Izvedeno iz ovih, i nekih drugih prigovora, koji su pokrenuti tokom trajanja rasprave, stvarni predmet ocene ustavnosti su bile sledeće stavke:

1. Moguća povreda ustavne distinkcije između verskih zajednica i države;

2. Jednakost verskih zajednica pred zakonom i ustavom;

3. Moguća povreda važećih zakona o osnovnoj i srednjoj školi;

4. Moguća povreda slobode veroispovesti roditelja i staratelja školske dece, jer moraju da izaberu između dva ponuđena školska predmeta;

5. Moguća povreda slobode veroispovesti i jednakosti verskih zajednica pred zakonom u slučajevima kad sedam tradicionalnih verskih zajednica, zajedno s Ministarstvom prosvete i Ministarstvom vera, određuju planove i programe verske nastave.

Krajnji ishod ove rasprave bio je da Ustavni sud Srbije nije odbacio vladinu Uredbu, već potvrdio njenu ustavnost 4. novembra 2003. godine.15

Nastavni plan i program

U jesen 2001. godine, u naše škole je, posle skoro pola veka, vraćena veronauka, a, kao alternativni predmet veronauci, uvedeno, po prvi put, građansko vaspitanje. U školskoj 2001/2002. godini, veronauka i građansko vaspitanje su uvedeni samo za prve razrede osnovnih i srednjih škola. Prisustvovanje je bilo fakultativno. U narednoj akademskoj godini, veronauka i građansko vaspitanje dobili su status izbornog predmeta za oba nivoa školovanja, što znači da je prisustvo obavezno na jednome od dva, po izvršenom izboru. U školskoj 2002/2003. godini nastava veronauka i građanskog vaspitanja održavana je za prvi i drugi razred osnovnih i srednjih škola. Danas, ako učenik izabere veronauku odnosno građansko vaspitanje, znači da se za dati predmet opredelio dok ne završi taj ciklus obrazovanja. Veronauka i građansko vaspitanje pohađaju se od prvog do šestog razreda u osnovnoj školi i u sva četiri razreda srednje škole. Plan je da u naredne dve godine (2007. i 2008) svi učenici svih razreda u osnovnim i srednjim školama imaju mogućnost da prisustvuju jednome od ova dva izborna predmeta.

Program veronauke za osnovnu školu u Srbiji je jedan čas nedeljno, ili 36 časova godišnje. Postoji, međutim, mišljenje da su potrebna dva časa nedeljno, zato što učenici zaboravljaju ono što su naučili.16

Nastavni plan i udžbenici preporučeni su od strane sedam „tradicionalnih“ verskih zajednica. Zadaci i sadržaj veronauke različiti su za svaku od ovih sedam crkava i verskih zajednica. Od 2005/2006. ova mogućnost je obećana i Rumunskoj pravoslavnoj crkvi. Međutim, realizacija veronauke logistički je prilično kompleksna, zbog toga što, u istoj školi, mnogo malih grupa pohađa te časove.

Osim konfesionalne veronauke, kao odvojenog predmeta za sedam tradicionalnih crkava i verskih zajednica, znanja o religiji se stiču se i kroz druge predmete, pogotovo srpski jezik, istoriju, likovno, sociologiju.

Na primer, udžbenik sociologije (izučava se u trećem razredu srednje škole i četvrtom razredu gimnazije) obuhvata i poglavlje koje obrađuje sociološke definicije religije, magije, animizma, mitologije i monoteističke religije. Postoje takođe i delovi o judaizmu, budizmu, hrišćanstvu i islamu. Nastavni plan časova filozofije na istom nivou ne daje prednost nijednom posebnom svetskom pogledu na svet ili filozofiji – namenjeno je opštem obrazovanju. Ovde se nalaze i teme filozofija i hrišćanstvo, odnos između znanja i vere.

Poslednje pitanje neočekivano je postalo aktuelno 2004. godine, kada se tadašnji ministar obrazovanja Ljiljana Čolić, založila za izbacivanje teorije evolucije iz nastavnog programa. Ljiljana Čolić je ubrzo smenjena, ali je dilema „Božja volja“ ili „prirodna selekcija“ dovela do konflikta između veronauke i građanskog vaspitanja (da ne spominjemo biologiju).

Ciljevi i zadaci verske nastave

Reforma obrazovnog sistema u Srbiji počela je uvođenjem veronauke i građanskog vaspitanja. Ovo je posledica širih društvenih promena. Povratak religiji i uzdizanje religioznosti neki su od najvažnijih razloga uvođenja veronauke.

Cilj predmeta verska nastava je da promoviše konfesionalno religijsko verovanje, pruži informacije o vlastitoj religiji učenika, i da ohrabri i obuči učenike razumevanju i upražnjavanju Službe Božje. Dok su specifični sadržaji predmeta veroispovedno definisani prema svakoj od tradicionalnih crkava, naznačeni ciljevi su za sve uglavnom isti.

Prema Službenom glasniku RS (2001: 7), cilj vraćanja verske nastave je „da se učenicima pruži celovit religijski pogled na svet i život i da im se omogući slobodno usvajanje duhovnih i životnih vrednosti crkve ili zajednice kojoj istorijski pripadaju, odnosno čuvanje i negovanje sopstvenog verskog i kulturnog identiteta“. Važno je napomenuti da su ciljevi verske nastave u Srbiji ostali nepromenjeni od samog početka. Ti ciljevi i zadaci bili su identično formulisani za osnovnu i srednju školu (Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik 5/2001, 4/2003 i 6/2003).

Dakle, osnovni ciljevi veronauke u Srbiji su da, putem nastave, upoznaju učenike sa verom i duhovnim iskustvom crkve ili verske zajednice kojoj pripadaju, da im omoguće da steknu religijski pogled na svet i život, i da ih osposobe da steknu duhovne vrednosti svojih crkava ili verskih zajednica, kao i da formiraju i sačuvaju sopstveni verski i kulturni identitet. Može se reći da je cilj veronauke da stvori teistički pogled na svet, veru u Boga, i kapacitet za primenjivanje religije u svakodnevnom životu.

Specifični ciljevi koji se navode za pravoslavni katihizis u prvom razredu srednje škole su: da se razvije poverenje, ljubav i jedinstvo s ostalima u razredu, i s drugim učenicima, i da se gaji solidarnost i uzajamno pomaganje, kao i razvijanje brige i odgovornosti za prirodu i svet. Još jedan cilj je naveden: ukazati na temelje vere i doživljaja crkve kao izvora inspiracije za lični i društveni razvoj.

Govoreći o pravoslavnoj veronauci u srednjim školama, autor udžbenika Ignjatije Midić kaže da je period adolescencije zapravo najbolji period za ostvarivanje živog kontakta sa Bogom i prisustvovanje u crkvi. Međutim, on smatra da se religioznost ne uspostavlja samo prezentacijom određenih pogleda na svet, ili učenjem određenog broja koncepata i aspekata teologije, već sprovođenjem etičkih normi i pravila ponašanja. Religioznost predstavlja etos slobode i ljubavi. Ovo je razlog zašto je cilj časova za prvi razred srednje škole da kod učenika razvije svest da je hrišćanstvo Crkva, liturgična zajednica, i da skrene njihovu pažnju na pojam karaktera kao osnove hrišćanskog koncepta. Bez adekvatnog razumevanja koncepta karaktera nemoguće je razumeti da je hrišćanska vera u Boga zapravo način života, a ne akademska doktrina ili ideologija (Midić, 2003: 63).

Pravoslavna veronauka u drugom razredu srednje škole naglašava hrišćansku ontologiju, zasnovanu na doktrini Jednog Boga koji je Sveto Trojstvo. U trećem razredu, plan je da učenici nauče da je Isus Hristos Spasitelj stvorenog sveta, dok je u četvrtom razredu zadatak da se učenicima sugeriše da istorija ima svoj cilj: stvoreni svet će postati Božje Kraljevstvo, i smrt će biti prevaziđena.

Udžbenici

Nastavne programe i udžbenike predložila je i izradila svaka verska zajednica. Udžbenike su pisali autori koji pripadaju datim verskim zajednicama. Sve knjige recenzirala je Komisija za versku nastavu Ministarstva vera, zadužena za kontrolu i odobravanje udžbenika. Komisiju, koja se sastaje više puta godišnje, sačinjava sedam predstavnika iz sedam tradicionalnih verskih zajednica i po tri predstavnika iz Ministarstva vera i Ministarstva prosvete, što, sa predsedavajućim, čini 14 članova. Ovom Komisijom rukovodi sveštenik Srpske pravoslavne crkve zaposlen u Ministarstvu vera RS. Sve udžbenike štampa monopolisani izdavač, Zavod za udžbenike i nastavna Sredstva. Međutim, u praksi stavri stoje drugačije: za neke verske zajednice udžbenici mogu i da se uvezu iz susednih zemalja, ili da ih verske zajednice štampaju same.

Udžbenici za pravoslavni katihizis

Analiza udžbenika za versku nastavu Srpske pravoslavne crkve jasno otkriva konfesionalni karakter. Oktobra 2001. godine izašao je iz štampe udžbenik pravoslavnog katihizisa za prvi razred osnovne škole, Crkveni slovar, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, koji je odobrilo Ministarstvo prostvete i sporta RS, a blagoslov dao Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve. Udžbenik za učitelje nosi naslov Priručnik za nastavnike osnovnih i srednjih škola (2003). Jedini autor svih udžbenika i za učenike i za predavače je episkop braničevski Ignjatije Midić (Midić, 2001; 2002; 2003a; 2003b; 2003c; 2003d; 2005).

Udžbenici za učenike od prvog do četvrtog razreda osnovne škole imaju tipično pravoslavno viđenje ikona i slika. Knjige imaju između 30 i 50 stranica (A4 format). Za učenike od petog do osmog razreda još nema udžbenika, postoji samo numerisana lista lekcija. Za peti razred su, tako, planirane sledeće lekcije: Priprema sveta za dolazak Sina Božjeg; Božja briga za svet i ljude pre Avrama; Izbor Avrama i njegovih potomaka kao temelj (ugaoni kamen) Crkve; Avram i jevrejski narod kao prva slika Hrista i njegove Crkve; Deset Božjih zapovesti i proročanstva Starog zaveta; Smrt najveći neprijatelj, i ljudski napori za njeno prevazilaženje. Plan za šesti razred obuhvata diskusiju o Hristu i pravoslavnom verovanju. U sedmom razredu, učenici razrađuju koncept Svetog Trojstva, kao i krštenja i liturgije kao praktičnog prikazivanja vere u Sveto Trojstvo. Osmi razred elaborira hrišćansko shvatanje karaktera, uključujući slobodu kao preduslov ličnosti.

Knjiga Crkveni slovar za prvi razred osnovne škole (Midić, 2001) ima jedanaest lekcija. Posle svake lekcije date su Pouke o veri i pitanja koja se odnose na tu lekciju. Ilustracije su živopisne i idilične, a pojedina ćirilična štampana slova stilizovana su i ukrašena crkvenim elementima. Svaka lekcija je napisana u obliku priče sa ključnim izrazima: ljubav, crkva, sebičnost, velikodušnost (darežljivost), krštenje, liturgija, pričešće. Obrada ovih apstraktnih pojmova prepuštena je kreativnosti samih veroučitelja (Dačić, 2002).

Udžbenik za prvi i drugi razred srednje škole (Midić, 2002) ima 88 stranica sa 37 strana slika u punom koloru, karakterističnih za pravoslavnu tradiciju. Nakon uvoda o važnosti ličnosti u hrišćanstvu, autor pažnju posvećuje veri i ateizmu. Druga lekcija je o odnosu vere i znanja. Pristup sam po sebi je filozofski, logičan i teološki. Lekcija „Ljubav Boga kao ljubav čoveka“ govori o ljubavi ljudi koji žive u zajednici. Idući dalje, u udžbeniku za prvi i drugi razred srednje škole nalazimo lekciju o stvaranju sveta i padu u greh. Svaka lekcija završava se pitanjima i daljim uputstvima za učenike. Karakteristika ove knjige jeste dogmatski i teološki pristup.

Možemo zaključiti da udžbenici za pravoslavnu versku nastavu imaju konfesionali karakter. Oni pokušavaju da objasne pravoslavno razumevanje hrišćanstva i da učenicima približe versku praksu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Udžbenici za katoličku versku nastavu

Udžbenici za katolički vjeronauk obuhvataju različite tekstove, ilustracije, fotografije, slike poznatih umetničkih radova i citate iz Svetog pisma, kao i iz drugih religijskih izvora.

Autor udžbenika katoličkog vjeronuaka za prvi razred osnovne škole je Andrija Kopilović (iz Subotice). Naslov udžbenika je Pustite k meni malene.2 Udžbenik je izdao Zavod za udžbenike i nastavna sredstva u decembru 2001. godine, pošto ga je odobrilo Ministarstvo prosvete i u pogledu tematskih celina i nastavnih jedinica prati sadržaj programa datog u Službenom glasniku Republike Srbije – Prosvetnom glasniku 5/2001. godine. Jasno je izdvojeno pet tematskih oblasti i 29 nastavnih jedinica (lekcija). Posle svake lekcije sledi: odluka, zadatak i molitva. Sadržaj odražava duh ekumenizma kao i preporuku o poštovanju drugih konfesija. Na primer, u lekciji br. 8 „Svi su ljudi Božija deca i među sobom braća“ piše: „Ali ima ljudi koji veruju drugačije od nas. I oni imaju svoju svetu knjigu iz koje uče kako da poštuju dragog Boga i sve ljude.“ Odluka: „Poštovaću tuđa mišljenja i tuđe običaje.“ Molitva: „Dobri oče, hvala Ti što u Tvoje ime mogu da svojom braćom i sestrama zovem i one koji drugačije misle i veruju. Pomozi i njima.“ Zadatak: Nacrtaj svoje odeljenje. Opšti utisak o udžbeniku je da teži da bude prihvaćen od strane svih hrišćana i da njegov sadržaj i umetnički oblik predstavlja vrhunac izdavaštva udžbenika za mlađe učenike (Dačić, 2002). Udžbenik je objavljen na hrvatskom, mađarskom i rusinskom jeziku. Grkokatolici u Vojvodini takođe koriste ovaj udžbenik i održavaju katoličku versku nastavu.

Udžbenik za prvi razred srednje škole napisali su Janoš Penzes i Andrija Kopilović pod nazivom: „Upoznaj samog sebe“. Udžbenik ima 63 strane i bogato je ilustrovan crno-belim fotografijama iz ranijih perioda. Dostupan je na hrvatskom i mađarskom jeziku.

Udžbenik za islamsku versku nastavu

Program za islamsku veronauku nema tematske podele, već 30 nastavnih jedinica sa kratkim uputstvom kako je njihov sadržaj obrađen u udžbeniku. Udžbenik se zove Ilmudin, i pisale su ga tri autorke: Hazema Ništović, Dževeta Ajanović, Edina Vejo. Udžbenik je objavljen novembra 2001. godine a izdavač je takođe Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Cilj udžbenika je da decu ovog uzrasta nauči i uvede u pravila ponašanja na kojima insistira islam, i kojima se musliman jasno izdvaja i razlikuje od ostalih veroispovesti. Ova praktična strana iskazivanja vere razvijena je od same postavke udžbenika, koji počinje učenjem kratke molitve za uspešan početak, prvih reči Kur’ana i pozdravom (Selam), instrukcijama kako pozdraviti pripadnika islama. Udžbenik ostaje nejasan u tome kako prepoznati muslimana u multikonfesionalnom društvu, kakvo je Srbija, ili Bosna i Hercegovina, gde takođe žive pripadnici drugih veroispovesti.3 Selam pozdrav predstavljen je na sledeći način: dva dečaka se rukuju i izgovaraju ovaj pozdrav pri susretu sa prijateljima i poznanicima. Udžbenik sadrži uputstva šta sme (halal) i šta ne sme (haram) da se jede, i kako se ponaša uzoran musliman. U udžbeniku se nalazi i slika devojčice koja je tradicionalno odevena, u dugoj haljini s maramom na glavi, što čini da gubi karakteristike deteta i predstavlja „umanjenu“ ženu (Dačić, 2002).

Zanimljivo je primetiti da je svaka lekcija napisana u imperativnom obliku – zapamti, kojim se detetu naređuje šta treba da zapamti. Dete je smešteno u homogeno islamsko okruženje, bez odnosa prema drugima. Zastava i džamija predstavljene su kao simboli islama i identitet muslimana.

Velika pažnja posvećena je učenju sura (poglavlja) iz Kur’ana, koje su sve ispisane na arapskom, a za njim sledi prevod. Dakle, udžbenik je primetno konfesionog karaktera. Njegova svrha je da uči o veri i islamskoj tradiciji.

Udžbenik za prvi i drugi razred srednje škole – Uvod u Islam: Ilmudin – prevod je dobro poznate knjige Muhameda Hamidulaha (2002).4 Knjiga obuhvata informacije o islamskoj veri, kulturi i istoriji. Nema nijednu sliku, samo tekst podeljen na 15 poglavlja (ukupno 166 strana).

Udžbenik predstavlja islam kao sveobuhvatni sistem, od otkrivenja do svakodnevnog života. Posebno se ističe da je najčešće pogrešno shvaćeno pitanje, ono o značenju svetog rata. Cilj svetog rata je: „Uspostaviti slobodu savjesti u svijetu, to je bio cilj borbe koju je vodio Muhamed. To je sveti rat muslimana, jedini rat koji se ne preduzima sa ciljem eksploatacije nego u duhu žrtvovanja, rat čiji je jedini cilj trijumf Božije riječi. Sve ostalo je zabranjeno. Nema govora o pokretanju rata radi prisiljavanja ljudi da prihvate islam. Sama vjera je to proglasila nedopuštenim“ (Hamidullah 2002: 122).

Na istoj strani takođe možemo saznati da islam propisuje strogu disciplinu: „Zna se da je osnova islamske nacionalnosti vjerska, a ne etnička, jezična ili geografska. Otpadništvo je stoga, prirodno, smatrano političkim izdajstvom i za to djelo postoje kazne; ali, istorija pokazuje da one nisu bile u primjeni. Ne samo u vrijeme kada su muslimani vladali od Pacifika do Atlanitika, nego i danas, u vrijeme političke, materijalne i duhovne nemoći, otpadništva muslimana skoro da i ne postoje. To je istina ne samo za područja gdje postoje tobožnje muslimanske države nego i drugdje, pod dominacijom kolonijalnih sila, koje čine sve moguće napore da preobrate muslimane u druge vjere. Islam osvaja u naše doba i terene zapadnjačkih naroda, od Finske i Norveške do Italije, od Kanade do Argentine. I to uprkos potpunom odsustvu organizovane misionarske aktivnosti“ (Ibid.).

Ovaj paragraf zvuči prilično kontroverzno u svetlu činjenice da je veronauka u multireligijskom društvu ponuđena deci istog uzrasta a sa stanovišta različith pozicija prema pitanju konverzije (preobraćenja), prava na promenu religije ili verovanja.

Seminari za veroučitelje

Obuka i izbor predavača ima ključnu ulogu u realizaciji verske nastave. Za ovu vrstu časova neophodno je elementarno poznavanje pedagogije i psihologije. Državna ministarstva koja dele odgovornost za veronauku, organizovala su edukativne seminare tri puta do sada.

Ministarstvo vera organizovalo je seminar 6. i 7. februara 2004. Taj seminar bio je posvećen metodici verske nastave, pošto časove veronauke drže sveštenici i laici koji, u najvećem broju slučajeva, nisu izučavali pedagogiju i psihologiju tokom svoga obrazovanja. Drugi seminar za veroučitelje organizovalo je, tokom leta 2005, Ministarstvo prosvete i sporta, i uključena je bila i manja grupa školskih administratora. Grupa autora pripremila je materijal za vođe seminara koji zajedno s prilozima ima 70 stranica. Obuhvaćene teme su: programske osnove i principi rada u verskoj nastavi; uzrasne karakteristike dece i omladine; metode, metodski postupci i oblici nastavnog rada; napredovanje učenika i povratna informacija u nastavi; razvoj verske nastave putem strukovnog povezivanja i uključivanje u rad stručnih organa škole (Dešić, 2005).

Dozvolu da se učenje veronauke u javnim školama daju vođe verskih zajednica. Za sve nastavnike obavezan je VII/I obrazovni stepen, ali je prihvaćen i VI stepen.5 Ako je broj nastavnika za konfesionu veronauku u školama nedovoljan, mogu predavati i druge osobe, ako nadležna verska institucija dâ odobrenje.

U Srbiji danas ima oko 2.000 veroučitelja. Ovo je novo radno mesto za sve one koji su studirali teologiju u tradicionalnim religijskim zajednicama, pogotovo za ženske predavače.

Ministarstva obrazovanja i sporta, i vera Republike Srbije naložila su načelnicima regiona kako da organizuju veronauku (9. decembar 2002), i uputstva su prosleđena svim školama. Uputstva su obuhvatila šest tačaka:

1. Status predmeta i nastavnika: učenici se prijavljuju za versku nastavu godinu dana unapred; ona ostaje fakultativni predmet za prvu generaciju iz 2001/2002 (do kraja njihovog školovanja); svake godine nastavnici tog predmeta potpisuju ugovor o radu sa svojom školom; imaju pravo na godišnji odmor.
2. Obaveze nastavnika: da prihvate školske dužnosti; da se pripremaju za časove; pedagog može prisustvovati nastavi da bi se upoznao s realizacijom programa veronauke.
3. Obaveštenje o verskoj nastavi.
4. Način ocenjivanja: ocenjivanje je opisno i ne utiče na konačni prosek ocena; skraćenice za opisno ocenjivanje su: ističe se (Ist.), dobar (Dob.) i zadovoljavajući (Zad.).
5. Slobodne aktivnosti i dodatna nastava.
6. Učila.

Država sa verskim zajednicama deli odgovornost u vezi s edukacijom i obukom predavača. Između 2001. i 2005. Srpska pravoslavna crkve organizovala je osam seminara za predavače katihizma.6 U 2005. organizovana su i dva opšta seminara.

Veroučitelji su se i sami organizovali: u Beogradu jednom mesečno održavaju sastanke (na opštinskom nivou); razdvojene su grupe za osnovne i srednje škole. Broj učenika koji biraju veronauku za izborni predmet još uvek nije precizno određen. Prema istraživanju i nekim procenama, on se kreće oko polovine upisanih učenika. Među 195 pravoslavnih učitelja ima 10 sveštenika Beogradske mitropolitije; 90 žena rade u osnovnim i srednjim školama s istim pravima i obavezama kao i muškarci.

Empirijski podaci o stavovima prema veronauci u školama

Nekoliko studija bavilo se stavovima prema veronauci pred njeno uvođenje u srpski obrazovni sistem (Kuburić, 1997; 1999; 2001; 2002; 2003; Đorđević i Todorović, 2000). Odnos prema religiji, ateizmu i sektama interesantna je tema, prvenstveno zahvaljujući krupnoj transformaciji tokom kratkog perioda vremena. Kad se sva ova istraživanja pogledaju komparativno, uočava se značajna razlika u stavovima između eksperata, verskih vođa, pravoslavnih teologa, protestantskih učenika i sekularnih učenika. Pravoslavni hrišćani žele konfesionalno obrazovanje samo za svoju zajednicu. Protestanti, kao i sekularni učenici, preferiraju edukaciju o religijama, kao i da predavači budu filozofi i sociolozi pre nego teolozi.

Prema podacima Ministarstva prosvete iz prve godine uvođenja veronauke odnosno građanskog vaspitanja, oko 30% roditelja čija deca su krenula u školu odlučilo je da ona neće pohađati ni časove veronauke ni časove civilnog obrazovanja, dok je 10% izabralo oba predmeta (Radisavljević-Ćiparizović, 2002: 222).

U sledećoj godini mogućnost nepohađanja nijednog od ova dva predmeta ukinuta je, tako da su veronauka i građansko vaspitanje postali alternativni predmeti (Joksimović, 2003). Više od 50% osnovnoškolske dece i 25% srednjoškolske dece opredelilo se za veronauku. Ovo opredeljenje nije moglo da bude realizovano u potpunosti – zbog manjka kadra i nastavnih sredstava. U drugoj godini, prema nezvaničnim podacima, za veronauku se opredelilo 49% upisanih u prvi razred osnovne škole.

Centar za empirijska istraživanja religije iz Novog Sada i Institut za pedagoška istraživanja iz Beograda, sproveli su, 2003. godine, zajedničko istraživanje o izbornim predmetima (Kuburić, 2003). Ispitni uzorak činilo je 540 roditelja i 628 srednjoškolaca. Upitnik je uključivao pitanja koja su se odnosila na sledeće teme: zašto su roditelji i učenici izabrali određeni predmet; koji je nivo ispunjenja očekivanja i zadovoljstvo učenjem izabranog predmeta; kolika je spremnost da se isti predmet izabere ponovo. Ispitanici su takođe zamoljeni da iznesu mišljenje o sadržaju predavanja i predavačima, kao i da ocene efekte proučavanja izabranog predmeta.

Dobijeni su sledeći rezultati. Roditelji misle da njihova deca imaju pozitivan stav prema učiteljima izbornog predmeta. Roditelji dece koja su izabrala pravoslavni katihizis često su ukazivali na promene u ponašanju dece vezanim za verska pravila. Ako se uporede komentari dece i roditelja o veronauci, može se reći da preovladava pozitivno mišljenje. I roditelji i učenici su, u ocenjivanju, prednost davali sadržaju predmeta. Značajan broj njih je takođe zadovoljan i metodom predavanja, zato što se način razlikuje od ostalih predmeta. Razlog dobre ocene za predavače jeste upravo njihov metod predavanja, kao i njihove karakterne osobine i odnos prema učenicima. U isto vreme, određen broj roditelja i učenika ima primedbe na proces učenja, odnosno na organizaciju i uslove rada, metode učenja i same nastavnike. Primedbe koje se tiču veroučitelja ukazuju da je veoma važan izbor i obuka nastavnika, da veroučitelj mora biti upoznat s metodama koje su najprimerenije razvoju učenika, i usklađene s njihovim pređašnjim znanjem i mogućnostima (Joksimović, 2003).

Većinu stanovništva u Srbiji čine pravoslavci, tako da se istraživanje bavilo uglavnom nastavom veronauke koju je organizovala Srpska pravoslavna crkva. Kad je reč o verskim manjinama, problema je mnogo više (Aleksov, 2004; Milićević, 2005). Nedostaju takođe istraživanja o veronauci u drugim crkvama i verskim zajednicama, kao i reakcije na građansko vaspitanje.

Zaključak

Veronauka je, više od bilo kog drugog školskog predmeta, postala konfliktno polje na mnogo nivoa, pogotovo u državnom obrazovnom sistemu. Njen prijem se kreće od prihvatanja do odbacivanja, od straha do nadanja da ona ima moć da unapredi ili potkopa društveno-politički sistem.

Iako nije bila kompatibilna s programima i sadržajem drugih školskih predmeta, veronauka je u srpske škole uvedena novembra 2001. godine, kao fakultativni predmet za učenike prvog razreda osnovne i srednje škole. Učenici su mogli da biraju između dva predmeta, veronauke i građanskog vaspitanja, ili da ne izaberu nijedan od njih. Sledeće školske godine (2002/2003), veronauka i građansko vaspitanje dobili su status izbornih predmeta: učenici su bili obavezni da izaberu jedan od njih. U 2003/04. njihov status ostao je isti, s tim što je sada uključivao i treći razred osnovne škole. U 2004/05. izborni predmeti uvođeni su u naredne razrede, kako su odrastali oni koji su s tim predmetima započeli školovanje. Čineći ovo Srbija je pratila Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, gde je, po zahtevu dominantnih verskih zajednica, konfesionalna veronauka dosledno inplementirana u školski sistem u periodu između 1991. i 1994. godine

Tradicionalne crkve i verske zajednice stekle su ista prava u sprovođenju verskog obrazovanja u državnim školama. Interesantno je da je ovo pravo odobreno samo onim religijama koje počivaju na nacionalnim i etničim osnovama (Srpska pravoslavna crkva – Srbi; Islamska zajednica – muslimani i Bošnjaci; Rimokatolička crkva – Hrvati i Mađari; Slovačka evangelistička crkva – Slovaci; Reformatorska hrišćanska crkva i Evangelistička hrišćanska crkva – Mađari; i, na kraju, Jevrejska zajednica – Jevreji). U 2005. Rumunska pravoslavna crkva, još jedna „nacionalna“ crkva, dodata je ovoj grupi.

Programi i sadržaji veronauke definisani su za svaku od tradicionalnih crkava i verskih zajednica, odražavajući konfesionalni karakter verskog podučavanja. Konfesionalni, multidenominacionalni model preživeo je konstitucionalne izazove, dok je ponuda za predmet zasnovan na multikulturalnom, komparativnom religijsko- istraživačkom pristupu bila odbijena.

Prema podacima sakupljenim istraživanjima koja ispituju zašto učenici i roditelji biraju veronauku, većina dece je kao razloge izbora navela nova znanja i interesovanja za predmet. Veronauka je uspela da ispuni očekivanja roditelja više nego učenika.

Tokom dvadesetog veka, veronauka u Srbiji odražavala je njene političke promene: od glavnog nosioca sistema vrednosti u školama (za vreme Kraljevine Jugoslavije), do neprijatelja koga treba izbaciti zajedno s učiteljima koji je predaju (za vreme komunističkog perioda), da bi, pedeset godina kasnije, ona bila vraćena u obrazovni sistem postkomunističke države, ponovo utičući na moralno ponašanje mladih ljudi. Empirijska istraživanja pokazuju da je veronauka prihvaćena kao slobodan izbor učenika. Svaka prinudna inplementacija ovakvog tipa predmeta u državnim školama, ili državna zabrana njegove dostupnosti unutar verskih zajednica, ne bi bila u saglasnosti s verskim pravima i slobodama pojedinaca i verskih zajednica.

Beleške

Navedena dela